O plavom i crnomanjastom

U indoevropskom jezičkom arealu, među terminima kojima se danas označavaju koloritne razlike, samo naziv crvenog ima zajednički (pretpostavljeni praindoevropski) koren, u srpskom zastupljen u rečima rudeti (se), rus, riđ, riđast. Sa ostalim bojama situacija je znatno konfuznija, najviše kad je u pitanju polje plave boje. Kako primećuje francuski lingvista Andre Martine, stare narode su zapravo fascinirali svetlost i sjaj, a ne boja u današnjem značenju, pa su prema svetlosti i sjaju i ocenjivali svet oko sebe. Konfuzija oko značenja plave boje možda je najuočljivija u srpskom jeziku, gde istom rečju - plavi, plava, plavo - imenujemo dve boje, i to one koje su u tipičnoj hromatskoj suprotnosti - plavu i žutu

Upoređujući termine kojima različiti ljudski jezici označavaju boje, lingvisti su primetili da ukoliko jezik ima samo dve posebne reči za boje, to je uvek imenovanje crnog i belog; ako ih je tri, treća reč obavezno pokriva značenje crvenog; potom se daje ime žutom i zelenom (ili obrnuto - tu redosled varira), dok imenovanje plavog redovno dolazi tek pošto je ostalo pokriveno. U indoevropskom jezičkom arealu među terminima kojima se danas označavaju koloritne razlike, samo naziv crvenog ima zajednički (pretpostavljeni praindoevropski) koren, u srpskom zastupljen u rečima rudeti (se), rus, riđ, riđast. Sa ostalim bojama situacija je znatno konfuznija, najviše kad je u pitanju polje plave boje. Kako primećuje francuski lingvista Andre Martine, stare narode su zapravo fascinirali svetlost i sjaj, a ne boja u današnjem značenju, pa su prema svetlosti i sjaju i ocenjivali svet oko sebe. Konfuzija oko značenja plave boje možda je najuočljivija u srpskom jeziku, gde istom rečju - plavi, plava, plavo - imenujemo dve boje, i to one koje su u tipičnom hromatskom opozitu - plavu i žutu. Rečju plav imenujemo specifičnu hromatsku odliku (na primer, onu boje neba), ali tom istom rečju imenujemo i najsvetliju boju čovekove kose (dakle, kada je kosa, u stvari, žuta), kao i najsvetliji ljudski tip uopšte (kaže se: "on je plav", kad se određuje da taj čovek ima svetao ten, plave, svetle oči, i svetlu, žutu kosu). O ljudskoj boji Prema istraživanjima Milke Ivić, srpski jezik ima specijalne leksičke oznake za određivanje kolorističkih pojava kod ljudi. To su: riđ, smeđ, crnomanjast, plav i sed. Ti pridevi se, naime, u standardnom srpskom danas koriste samo (ili pretežno) kad je reč o ljudima: samo ljudi imaju sedu glavu, za čoveka kažemo da je riđ kad ima crvenu kosu (pokatkad i za konja kad je crvenkasto-mrke dlake), ali ćemo, na primer, za krov (kuće) reći da je crven, a ne riđ; ljudi imaju smeđe oči i nije ubičajeno da se kaže da su one braon, kao što je to obično za kakvu stvar te boje (a izraz mrke oči najčešće je naročitog okazionog i ekspresivnog značenja); pridevom "crnomanjast" nikad se ne kazuje boja kakve stvari ili pojave, već isključivo utisak o ljudskom liku; kad kažemo da je nečija kosa plava, mi znamo da je ona žute boje i to važi samo za ljude (i ponekad, arhaično, za poneke životinje). Ljudski izgled se u srpskom jeziku opisuje i pridevom crn, ali je njegovo značenje opšte, primenjuje se podjednako za opisivanje ljudi kao i za sve drugo u prirodi; on nije specijalizovan za karakterizaciju ljudskih kolorističkih osobina pa ga - ovom prilikom - nećemo uzimati u razmatranje. Ali nije bez značaja činjenica, sa stanovišta jezičkog koda, da se crna kosa i crne oči opisuju pridevom nespecijalizovanim za primenu na ljudima. Dakle: riđ, smeđ, crnomanjast, sed i plav. Sa izuzetkom prideva sed, ni jedan od tih izraza ne može se pretvoriti u glagolski derivat tako da mu značenje bude procesno, tj. postajati riđ, smeđ, plav, ili crnomanjast. To je i razumljivo, pošto ljudske boje predstavljaju trajnu čovekovu osobenost. Pridev sed, na protiv ali očekivano, ima glagolski derivat sa procesnim značenjem, pošto je tu reč o kolorističkoj odlici koju čovek stiče tokom vremena, u poznijim godinama života; na primer: "Sa godinama, on je sve više sedeo". Zanimljivije od toga jeste da neki od pobrojanih izraza za ljudske boje imaju glagolski derivat kojim se naglašava (izdvaja) aspekt postojanosti, upečatljivosti ili ekspresivnosti dotične ljudske boje. Naime, kaže se: plavi mu se kosa (na suncu); riđi mu se kosa (u masi drugih ljudi); plave mu se oči (u tami). I seda boja ima ovakav glagolski derivat, kao u primeru: sedi mu se kosa - takođe sa akcentovanom ekspresivnošću u značenju, što takođe potvrđuje da srpski jezik upravo ovakvim derivatima sa ekspresivnim značenjem "markira" ljudske boje koje su po nečemu izuzetne od uobičajenog - upravo kao što je to seda kosa koja se stiče tek kad čovek (uspe da) doživi starost. Ali se ne kaže: "smeđi mu se kosa" ili "smeđe mu se oči".

Ni pridev crnomanjast nema ovakav glagolski derivat. Iz ovakve jezičke situacije: postojanje/nepostojanje odgovarajućih glagolskih derivata vezanih za ljudske boje, može se zaključiti da srpski jezik izdvaja plave tipove ljudi (uključujući i riđe), a iz nekog razloga slabo primećuje, ne naglašava na gramatički specijalizovan način smeđu kosu i smeđe oči (jer ne postoje glagolski derivati ekspresivnog značenja kao "smeđe mu se oči" i "smeđi mu se kosa"), čemu se priključuje i pridev crnomanjast, ali o njemu će posebno biti reči. Zašto je to tako? Mogući odgovori su iz domena psiholingvistike: smeđa kosa i oči se, između potpunih opozita kao što su plava (kosa/oči): crna (kosa/oči), kod govornika srpskog jezika doživljavaju kao karakteristike prelaznih formi. Budući da su prelazne, one nisu upečatljive, ne skreću pažnju i ne traže (pa ih i nemaju) gramatičke forme koje teže ekspresivnosti - da bi se moglo reći "smeđe mu se oči", ili "smeđi mu se kosa". U opozitu sa naglašeno crnom kosom i naglašeno crnim očima, smeđa kosa i oči se zapravo svrstavaju na jednu stranu sa plavim tipovima ljudi, gde su plavi "ekspresivniji" od smeđih. Sa tanovišta jezičkog koda najsvetliji ljudski tip - za razliku od crnomanjastih - ima detaljnije specijalizovane prideve za opisivanje pripadnika toga tipa obuhvatajući plave i riđe (kojima se pridaje ekspresivna semantička forma) i smeđe (koji nemaju takve forme). Šta jezik otkriva o tamnijem ljudskom tipu, o crnomanjastima? Crnomanjast Zanima nas, dakle, opozicija plavom (ljudskom tipu): crnomanjast. Da razmotrimo najpre značenje prideva crnomanjast. Ono koje daju rečnici, jeste (čovek) crne kose (brade i brkova) i tamnijeg tena. Međutim, današnji govornici srpskog jezika, bar kako pokazuje mala anketa sprovedena u gradskoj sredini Zrenjanina, odmah se opredeljuju da pridev definiše crnu kosu i uopšte dlake na ljudskom telu, ali se kolebaju u pogledu boje tena. Petar Skok u svom Etimologijskom rječniku, pod odrednicom crn:crnomanjast, kaže da je pridev izveden od sintagme: (čovek) crne masti. Obratićemo pažnju na drugi deo složenice mast. Njeno osnovno značenje izvedeno je (opet ćemo se osloniti na Skoka) iz glagola mazati koji ima prastari indoevropski koren: taj indoevropski koren, kaže Skok, označavao je "osnovnu radnju primitivne kulture, radnju prstima, glinom, testom itd." Odatle engl. made, make, pa i naše mesiti. Kako se reč takvog porekla i značenja "uplela" među odrednice kojima se opisuje ljudski izgled? Lično jezičko osećanje, takođe provereno u maloj jezičkoj anketi, ukazuje da se reč mast u značenju ten (što je danas skoro sasvim arhaično) koristi kada govornik želi da naglasi nečiji zagasit, taman ten: relativno je uobičajeno da se za nekog kaže da je tamne masti, ili zagasite masti, dok je neouobičajeno da se kaže da je neko svetle masti - u toj situaciji obično se kaže: svetle puti. Pri tome se izraz tamnoput u novije vreme dosta često koristi i za opisivanje ljudi crne rase, baš zato da bi se izbegla moguća pežorativnost u terminu Crnac (koji se doživljava kao kalk od Nigger - starije značenje reči crnac je kaluđer, skraćeno od crnorizac). Dakle, reč mast se pretežno upotrebljava kad se ima u vidu tamnija koža, a ređe kad se naglašava svetlina kože. To bi bilo u saglasnosti sa etimološkim određenjem reči mast: nešto gusto što ima osobinu da se razmazuje, pa prema tome i nedovoljno prozirno. Sve što smo do sada rekli o pridevu crnomanjast, upućuje na to da je asocijativna veza koja je stvorila ovaj pridev, sadržana u značenju "onaj koji kao da je namazan nečim nedovoljno prozirnim" - što će reći: onaj kod koga je boja kože prekrivena nečim tamnijim od uobičajenog. Ovakva situacija prilično ubedljivo pokazuje da su crnomanjasti ljudi, od strane govornika srpskog jezika, doživljavani (u vreme formiranja date jezičke situacije) kao oni čija boja kože nije uobičajena, tj. oni koji su "drugačiji od nas". Da ovakvo zaključivanje nije isprazno i neutemeljeno, potkrepiće i činjenica da ljudi crne rase, tradicionalno, doživljavaju belce kao one kojima je na neprirodan način skinuta uobičajena ljudska boja - "isprane" takoreći.

Ova analiza ujedno je pokazala zašto pridev crnomanjast nema odgovarajući glagolski derivat za postizanje ekspresivnosti: nema ga zato što pridev, po sebi, već ukazuje na ljudsku boju koja je unekoliko začudna, neuobičajena, iznimna. Za oznaku tamnijeg tena kod ljudi, srpski jezik ima i pridev crmpurast. To je takođe složenica, sa glagolom puriti (se) (pržiti, peći, kokati, oblivati vrelom vodom); prema Skoku, ovaj glagol ima indoevropski koren čije je značenje bilo u vezi sa vatrom (odatle je danas, posredstvom starogrčkog, internacionalna reč pirotehnika). Upućujem takođe na glagol zajapuriti (se): očito "izložen vatri", ili "postati takav kao da se u tebi zapalila vatra". Po tome, crmpurast ima više ekspresivno značenje i u paru crnomanjast/crmpurast, prvi možemo definisati kao nemarkiran, a drugi kao markiran. Na posredan način postojanje i upotreba prideva crmpurast upravo podržava zaključak da je za govornike srpskog jezika (u vreme formiranja date jezičke situacije) taman ten iznimna, neuobičajena pojava. Plav Pridev plav odavno skreće pažnju na sebe u nauci o jeziku time što - u srpskom - kazuje najsvetliju, žućkastu boju ljudske kose, a kad je u opštoj upotrebi, ima sasvim drugo - hromatski suprotno - značenje. Najsvežija priča iz Srbije i Crne Gore koja se oko plavog i plavetnog isplela u vezi sa - ispalo je veoma delikatno - usaglašavanjem boje na državnoj zastavi, kao da pokazuje da razumevanje plavog na ovim prostorima u stvari još nije stabilizovano. Tako je i u istoriji plavog. Od istog korena kojeg imamo u srpskom plav, različiti indoevropski jezici izvodili su termine za boje neujednačenog značenja, ponajviše u vezi sa sivim; u latinskom se flavus odnosi na ljude svetle (plave) kose i tena, a flamma (izgleda od istog korena) je plamen, vatra; slovenski jezici su usaglašeni sa srpskim kada plavo (varijantnog izgovora) uzimaju kao opštu hromatsku oznaku, ali imaju i sopstvene termine za tu boju, a za imenovanje najsvetlijeg ljudskog tipa oslanjaju se na pozajmljenice - kao u ruskom blondin, blondinka. U ruskim srednjovekovnim jezičkim spomenicima uočena je (Milka Ivić) upotreba glagola poplaveti u značenju promeniti boju lica od straha ili bolesti - onako kako se u srpskom za takve prilike obično koriste glagoli izvedeni od naziva drugih boja: pozeleneo je, požuteo je, pobeleo, pomodreo od straha, bolesti, mržnje ljutnje. Istočnoslovenski jezici prastarom *polv- davali su značenje sivog, žućkastog, nečistog, pa je to - ima takvih mišljenja - rezultiralo i ruskim nazivom Polovci za Kumane, narod turskog porekla, čija se žućkasta boja kože razlikovala od rumenkaste boje kože Rusa i Germana. Ta razlika skovala im je rusko (lokalno) ime prema pridevu plav - iako Polovci ne mogu biti plavi po boji kose, pa zato to govornicima srpskog jezika deluje potpuno zbunjujuće. Manje nam je zbunjujuće to što se u srpskim srednjovekovnim tekstovima pojavljuje sintagma "plave njive" - tj. njive dozrele za žetvu, gde je pridevom plav prevedeno grčko leukos, svetao. Da bi se nekako razrešila, enigma plavog očito se mora vratiti na početak, na stanje ranog semiotičkog razvrstavanja sveta kada su ljudi hromatske odlike ocenjivali - i to je opšte pravilo - kao niz prelaznih varijacija između tamnog i svetlog, između crnog i belog, između noći i dana. Indoevropski koren prideva plav nastanak duguje nekoj od tih prelaznih varijacija. Razumevanje plavog kao boje neba, ili boje mora, ili boje zrele šljive, stabilizovano je kasnije, kada su evropski jezici već razvijali sopstvenu terminologiju za boje. U srpskom jeziku termin plav, plava, plavo očito je vezan za nekoliko semantičkih polja: za boju dnevnog neba (u opozitu sa noćnim), za najsvetliji ljudski tip i (istorijski) za boju sazrelih njiva. Danas više njive ne vidimo kao plave; nebo nam je nesumnjivo plavo, ali - iz nekog razloga - održala se, kao zasebna vrednost, svetlina u plavom, u značenju tog prideva kada se njime opisuje ljudska boja. I to uprkos činjenici da se time pravi jezički problem u pogledu njegovog razumevanja. Naime, jezik - kao sistem pravila za povezivanje zvuka i značenja koji u datoj jezičkoj zajednici funkcioniše kao kod za uspešno (govorno) sporazumevanje - pokazuje izvesne osobine samoregulacije, kojom se eliminišu izvori nejasnoća i zabuna. U slučaju prideva plav srpski jezik je očito napravio izuzetak. Može li se taj izuzetak protumačiti kao (strukturni) trag "pozotivne diskriminacije", prihvatajućeg, posvojnog odnosa prema ljudima koji pripadaju svetlom tipu?

Vrednosni kontekst koji nebesko plavetnilo i sijanje sunca povezuje sa bojom dozrelih polja, mora pripadati poljoprivrednom kultu, u kome od povoljnih vremenskih (nebeskih) prilika zavisi žetveni berićet. I to ranom poljoprivrednom kultu, sa odlikama dubokog mitološkog sinkretizma, jer i poimanje boja o kakvom ovde govorimo - upravo je sinkretičko, podvrgnuto vrednosnoj kategorizaciji, a ne hromatsko-opisnoj. Vrednosno-religijski kontekst obezbeđuje da nebesko plavetnilo i vedrina, budući nerazdvojivi od sunca, budu u dubokoj logičkoj vezi sa žutim, dozrelim poljima; vlasnici i obrađivači tih polja takođe lako sebe mogu poistovećivati sa bojama koje su u toj predstavi dominantne, a to su žuto i plavo. U ovakvom religijskom kontekstu značenje plavog i žutog se preklapa, meša i međusobno zamenjuje, jer im je dubinsko značenje isto, zajedničko: povoljno, zrelo, plodno. Iz takve, religijske situacije ne bi izgledalo neobično i kontradiktorno što se dve tako suprotstavljene boje kao što su žuta i plava - terminološki ne razlikuju. Proces u kojem religijske predstave aktivno učestvuju u formiranju značenja reči je svakako opšti proces, princip koji prati nastanak govora. Takav proces, i to baš kad je u pitanju opisivanje čovekovog izgleda, ilustrovaću primerom iz jedne od najstarijih pesničkih tvorevina, iz sumersko-vavilonskog Epa o Gilgamešu, čije su prve verzije, kako se procenjuje, stare više od 4.000 godina. Stihove koje želim da analiziram, navodim u kontekstu: "Kad to ču Aruru stvori u mislima biće / kao što je to želeo Anu, bog neba. / Ona opra ruke, uze blato / i ovlaži ga svojom božanskom / majčinskom pljuvačkom. / Oblikova Enkidua, stvori junaka / oživljenog krvlju i dahom / borbenog boga Niniba. / Sad on stoji sam u stepi, / dlakav po celom telu. / Kao u žene talasa mu se duga kosa, / pruža se kao pšenica. / Ništa ne zna o zemlji ni o ljudima. / Krznima je odeven kao Sumukan, / bog njiva i stada./ Sa gazelama jede travu po polju. / Sa stokom pije na zajedničkom pojilu. / Sa mnoštvom životinja gura se u reci /" (prevod S. Prepreka). Ovde sam najpre dužna jednu fusnotu: primer iz Gilgameša odabran je samo zato što ima dokazanu starinu koja se proteže takoreći do neolita, pa se nedvojbeno može uzeti za ilustraciju arhaičnog razumevanja sveta (iako Gilgameš, naravno, nema nikakvih neposredno-dodirnih veza sa našim etnološkim materijalom). Sadržaj i značenje stilske figure koja nas ovde interesuje, poređenje kose sa pšenicom, izvedeni su, ne može biti jasnije, iz poimanja da su čovek i zemlja jedno jer čovek zemlji duguje postanak, i da, prema tome, na nju mora da liči. Zato mu se kosa pruža kao pšenica (ili kao trava u drugim prevodima); u terminima za boje ona će dobiti određenje naspram vizuelne percepcije označavajućeg (pšenica).

Iskustveno, u današnjim terminima za boje, percepcija označavajućeg (pšenica) obuhvata sve prelaze od zelenog - izniklog, do žutog - zrelog. U kulturama koje svoj opstanak duguju ratarskoj veštini, vrednost označavajućeg (pšenica) nosi poseban akcenat i "težinu" kad sazri i dospe za žetvu. Tako se i boja čovekove kose "penje" na vrednosnoj skali, kad podseća na zrelo žito.Tvorci sličnih religijskih predstava sa kakvima ovde računamo, obrađivači žitnih polja, tim pre bi sebe mogli poistovećivati sa žutom i plavom bojom (ne razlikujući ih međusobno), ako su i inače pripadnici svetlijeg ljudskog tipa - onog koji je u opozitu prema crnomanjastima. A ipak - na suprot ovakvim uvidima - epsko i lirsko narodno stvaralaštvo kod nas uznosi baš kontra-stereotip lepote: najlepše je crno oko, pod crnim veđama... Izgleda da je jezik "namešten" za jedan stereotip vrednosti (lepote), koji se kasnije promenio. Odgovor zašto je došlo do promene, svakako je kompleksne prirode i spada u sasvim novu priču, a za ovu priliku samo ću skicirati dva potencijalna antropološka razloga koja se nude za razmatranje. Jedan je iz domena opšte psihologije i sadržan je u "pravilu" da se i stereotip lepote sadržajno saobražava prema onome ko ima moć i prestiž u okruženju: za prostore Balkana u srednjem veku bi tako pojam lepog u sagledavanju ljudi bio formiran prema izgledu turske populacije, kao osvajača i vladara. Drugi razlog proističe iz modela čovekovog ponašanja sa kojim upravo računa ovaj rad. Naime, ono što je neoubičajeno, što odstupa od redovne situacije, snažnije za sebe vezuje ljudsku pažnju i time dospeva u markirano semantičko polje: nekada plavokosi (i riđokosi - ruse glave), a onda crnooke devojke i momci garavih nausnica. Održavanje stereotipa o najlepšem oku garavom, može se pratiti sve do pojave masmedija, kada se stereotip menja, još jednom.